Cetiri bezimene

PRVA BEZIMENA
"Gazeći travu na stazi začuh":Poznaješ li me? "

Osvrnuh se, pogledah i rekoh:" Ne mogu vezati ni jedno ime za tvoje lice."

Ona odgovori: " Ja sam prva velika ljubav tvoje mladosti."

Njene oči su blistale kao rosno jutro.

Za-utah trenitak, a zatim zapitah: " jesi li iscrpla sav teret suza?"

Osmehnu se i ne odgovori.

Razumedoh da je njen plač imao vremena

da nauči govor osmeha.

Nekada prošapta ona: "Govorio si da ćeš uvek voleti svoju tugu."

Zbunjen rekoh:" Istina je, ali prošle su godine, i došao je zaborav."

Uzimajući njenu ruku u svoju, dodadoh:"I ti si se promenila, nekadašnji bol postao je vedrina."

To je samo dete gospodaru.

Ono trči oko tvog dvora, zaboravlja se, pokušava da i od tebe napravi igračku.

Ne pazi na neuređenu kosu ni na nemarnu odeću koju vuče po prašini.

Zaspi i ne odgovori ti kad joj govoriš -

cvet koji joj daješ ujutru, iz njenih ruku pada u prašinu.

Kad se podigne oluja i kad se nebo smrači,

ona više ne spava, ostavljajući lutke rasturene po tlu, ona se priljubljuje

tebi, iz straha.

Boji se da ti dobro ne služi.

Ali ti posmatraš njenu igru smešeći se.

Ti je poznaješ.

Dete koje sedi u prašini tvoja je žena;

njene igre će se smiriti,

postaće ozbiljnije,

pretvoriće se u ljubav…

DRUGA BEZIMENA

Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.

Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.

Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.

Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…

nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.

Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.

Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…

nikada ne uzimaš što bi trebalo.

TREĆA BEZIMENA

Zavrsicu pesmu svoju, ako ti je tako volja.

Ako srce tvoje ispunjuju nemirom, ukloniću oči svoje sa tvoga lica.

Ako te ne putu prestravljujem, skrenuću i udariću drugim putem.

Ako te zbunjujem dok pleteš cvetne vence, izbegavaću tvoj usamljeni vrt.

Ako je voda ćudljiva i divlja, neću poterati svoj čun pored obale tvoje.

ČETVRTA BEZIMENA

Volim te, dragane, oprosti mi ljubav moju.

Uhvaćena sam kao ptica koja je zalutala.

Otkako se potreslo, srce moje izgubilo je svoj veo i ogolelo.

Pokrij ga svojim sažaljenjem, dragane, i oprosti mi moju ljubav.

Ako me ne možeš voleti, dragane, oprosti mi bol moj.

Ne gledaj me prezrivo iz daljine.

Povući ću se u svoj kut i sedeti u mraku.

Obema rukama pokriću svoju golu sramotu.

Odvrati svoje lice od mene, dragane, i oprosti mi bol moj.

Ako me volis, dragane, oprosti mi moju radost.

Ako moje srce ponese bujica sreće, ne smej se mom opasnom zanosu.

Ako sedim na svome prestolu i vladam nad tobom tiranijom ljubavi svoje,

ako ti kao boginja poklonim svoju milost,

podnesi oholost moju, dragane, i oprosti mi moju radost".

Tagore