"Ti si dobra

Ti si blaga

Ja trebam neznost

Tebi treba snaga

Ti si tiha

Ti si sama

Ti sigurnost trebas

Meni treba dom

O kako dobro bi nam bilo mila

Kad svakog casa sa mnom ti bi bila

Jer tvoja ljubav nikad ne bi dala

Da krivim putem krene zivot moj"

Pesma za nas dvoje

Pesma za nas dvoje

Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje
mada se trazimo podjednako
zbog sreće njene
i sreće moje.
Pijana kisa siba i mlati,
vrbama vetar cupa kosu.

Kuda ću?
U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam, gladan i mokar,
zašto se nismo sreli nikad?

Il je već bilo?
Trebao korak?
Možda je sasvim do mene dosla.
Al' ja,
u krčmu svratio gorak,
a ona
ne znajuci-prošla.

Ne znam.
Ceo svet smo obisli
u žudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoisli.

Da, mora da je tako.

Miroslav Antic

Divno je ljubavi znati

DIVNO JE LJUBAVI ZNATI

Divno je, ljubavi, znati da si ovde u noci,
nevidljiva u svom snu i ozbiljno usamljena
dok rasplicem svoje brige
kao mreze zapletene.
Odsutno, tvoje srce plovi snovima,
ali telo ti dise tako napusteno,
trazeci me uzalud, dopunjujuci moj san
kao biljka sto se udvostrucuje u seni.
Uspravna, bices druga sto ce ziveti sutra,
ali od onih granica izgubljenih noci,
od ovog biti i ne biti u kojem se nalazimo
nesto ostaje i vodi nas svetlu zivota
kao da je pecat sene obelezio
vatrom svoja tajnovita stvorenja.

Pablo Neruda

Iskreno ti pisem

U meni, u tebi pomicu se neke granice sto nas vezase tisinom.
Stvoren u mojoj tisini, osluskujem tvoje disanje, otkucaje srca tvog.
Bez pokreta, tako mio pruzas svoje dve ruke, jer bi hteo dotaci moje lice...
Tvoj se poslednji dodir ne odvaja od mene.
Stvoren u mojoj tisini, poput leptira, nezan i tih,
gubis se lagano... ti izmices, a ja nestajem...

"Iskreno Ja"

Nekada

Nekada bih pisala, ali bez reci,
nekada bih volela, ali bez srca,
ljubila bez usana mojih.
Nekada bih plakala, ali bez suza,
jecala bez bola,
nekada bih mastala, gledajuci
prazan odraz u ogledalu istine.
Nekada bih grlila, grlila bez dodira svog,
nekada bih vikala, vikala bez glasa,
gledala zatvorenih ociju.
Nekada bih hodala na pucini mora, hodala bez koraka.
Nekada bih opet tebi, TEBI, ali nisam jaka.

"Iskreno Ja"

Without horison

Bila sam kamen sto stida nema,
bila sam vetar bez suma i mirisa,
tajna i laz.
Bila sam dusa gresna, necujna,
bila sam prica sazeta,
Alisa u zemlji cuda,
devojcica u mislima podeljena, nepouzdana.
Greh u svima nama,
zaborava postojanja.
Bila sam ona koja teret nosi
u srcu, na obrazu i u kosi.
Bila sam krhko rame izdrzljivih ruku,
nosivsi bol, tugu i muku.
Bila sam prah, pepeo i zar,
pijana sreca, tuga i jad.
Bila sam...

"Iskreno Ja"

Tebi

Pruzi mi ruke, ruke nade,
da zajedno docekamo zoru snova,
da osluskujemo radjanje glasa,
hodajuci suncanim putem zivota tvog.
Negde, bilo gde i kuda spojima cela nasa i usne ,
jer tiho prolazi vreme budjenja mog.
Pokazi mi put srca tvog,
ja smernicu zivota naci moram,
duga je ulica, kraja njoj nema,
pruzi mi ruke nalik krilima,
da letimo negde suvise voljeni,
neprimetni, srecni i prokleti.

"Iskreno Ja"

Kriv li sam...

"Sto cutim, sta je, ako ljubav nije,
Al ako je ljubav, Boze sto je ona?
Ako je dobra, zasto je zlu sklona,
Ako je zla, zbog cega slatka mi je?

Gorim li od sebe, cemu plac i tuzba,
Kriv li sam tome, malo jauk vredi.
O zrtva smrti, slatkoco u bedi,
Al ako vas necu, cemu ste mi druzba?

Al ako vas hocu, zdvajat nemam prava,
Suprotni me vetri, kroz sumu i besnocu,
Teraju u camcu vrh bezdana plava.

Slab razbor i gresi razlog su mi seti,
Tako da ne znam sam sta hocu,
Te se znojim zimi a cvokocem leti".


*FRANCESKO PETRARKA*

Postoji sigurno neko

"Postoji sigurno neko
Ko me jednom ubio
A zatim otisao na vrhovima prstiju
Ne narusivsi svoj savrseni ples.


Zaboravio me je poloziti na krevet
I ostavio me da stojim
Svezana cvrsto Na putu Sa srcem zarobljenim kao i pre
Sa ocima nalik
Na njihov odraz u vodi jos cist.


. Zaboravio je izbrisati lepotu sveta
Oko mene
Zaboravio sklopiti moje oci gladne
I dopustio im tu pustu strast"

. *ANNE HEBERT*

OnJa

On, mene gleda i kada me ne vidi,
on, mene ljubi i kada nisam tu,
on, miluje druge trazeci mene u njima,
on, sanja nas i kada ne spava,
on, hoda samo zato da bi mene pronasao.
On, peva usnama mojim,
on, voli srcem mojim,
on, dodiruje rukama mojim,
on, hoda mislima mojim,
OnJa.
On zna da ceka,
on, zna pesmu nasu,
on, zna za bol i smeh ujedno,
on, tih je,
on, se Bogu moli da nam oprosti samo jedno, OnJa...

"Iskreno Ja"

Prica o leptiru

”Jednog dana, pojavio se maleni otvor na čauri. Čovek je sedeo i gledao kako se leptir nekoliko sati muči da bi izvukao svoje slabašno tijelo kroz taj maleni otvor. Onda je leptir stao. Zato je čovjek odlučio pomoći leptiru: uzeo je škare i razrezao čauru. Leptir je s lakoćom izašao. Čovek je nastavio posmatrao leptira, očekujući da će se svakog trenutka krila otvoriti, povećati i raširiti kako bi podržala leptirovo telo i osnažila ga. Međutim, ništa se nije dogodilo! Leptir je celi svoj život proveo puzeći okolo sa slabašnim telom i nerazvijenim krilima. Nikada nije poleteo. Čovek uprkos svojoj ljubaznosti i dobrim namerama, nije razumeo da je poteškoće kroz koje je leptir morao proći, izlazeći iz čaure, osmislio Bog, kako bi krv iz tela leptira potekla u krila i kad se oslobodi čaure da bude spreman leteti. Ponekad su poteškoće upravo ono što trebamo u životu.
Tražio sam Snagu...
I Bog mi je dao poteškoće koje su me osnažile.
Tražio sam mudrost...
I Bog mi je dao Probleme koje je trebalo rešiti.
Tražio sam bogatstvo...
I Bog mi je dao Mozak i Telo da mogu raditi.
Kad bi nas Bog oslobodio od svih prepreka, osakatio bi nas.
Nikad ne bi postali onoliko snažni koliko možemo biti.
Nikad ne bi mogli leteti. Ali je imao krhko telo i smežurana krila.
Činilo se da ne može dalje.
Tražio sam hrabrost ....
I Bog mi je dao prepreke koje je trebalo svladati.
Tražio sam ljubav.....
I Bog mi je dao ljude kojima je trebalo pomoći.
Tražio sam usluge ....
I Bog mi je dao prilike. “Nisam dobio ništa od onog što sam tražio....
Ali dobio sam sve što mi je trebalo.
" Živi život bez straha i suoči se sa preprekama i znaj da ih sve možeš savladati."

MOLITVE NA JEZERU

MOLITVE NA JEZERU

..."Ko me to gleda netremice kroza sve zvezde na nebu i sve stvari na zemlji? Sakrijte oci svoje, zvezde i stvari; ne gledajte nagotu moju. Dovoljno me stid pece kroz moje oci.
Sta imate da vidite? Drvo zivota, koje se smanjilo u trn na drumu, te ubada i sebe i druge.
Sta drugo nego- plamen nebesni zaronjen u blato, ne niti svetli niti se gasi?
Sta je sve vreme ljudsko do jedan talas sto okvasi vreo pesak na obali, pa se pokaja sto ostavi jezero, jer presahnu"?...


-VLADIKA NIKOLAJ VELIMIROVIC-

BESEDE POD GOROM

"Postoje glasovi u kamenu, i u zemlji,i u biljci, i u kapi vode, i u atomu vazduha, isto tako kao sto postoje glasovi i u suncima, zvezdama planetama, mesecima, kao telima.
U cemu god ima unutrasnjeg pokreta, ima i glasa. Fino uho moglo bi cuti struju sokova u biljci; jos finije moglo bi cuti glasove u kamenu, zemlji, kapi vode, atomu vazduha. No nase uho nije sposobno da cuje sve glasove, kao sto ni nase oko nije sposobno da vidi sve stvari.
Izvesno pak; vise je glasova u ovome svetu, koje ne cujemo, nego predmeta koje ne vidimo.
A to znaci; vasiona je punija glasova nego slika, boja i oblika. Jer nema nista bezglasno, za oga ko cuje. Sve je ispunjeno glasovima, sve je ispunjeno recju. Sva vasiona je jedna tresteca muzika, neprestani govor i neprestani razgovor...
Glavno je; kroz sva cula ulazi kazivanje, izraz govor prica, rec, svih stvari o sebi o svom prisustvu, o svom stanju, o svojim osobinama... jer svi utisci su reci. Nema mutavih stvari, jer ona stvar, koja ne moze sebe da pojavi uhu, pojavljuje sebe oku, ili kozi, ili nosu, ili ustima.
Nema mrtvih ili bezglasnih stvari, jer dokle nam stvari nesto kazuju, ma kroz koje culo nase, dotle su one izrazite, a dokle su izrazite, dotle su postojece, a dokle su postojece u opstoj muzici stvari, dotle su zive.
No, zar ste jednom culi gde se kaze da je muzika najprivlacnija moc u svetu...? I kad je razumljiva, i kad je polurazumljiva, i kad je sasvim nerazumljiva, pesma i muzika su uvek jedna misteriozna i neodoljiva sila.
Zasto to, ako ne zato sto nas one dovode doma, podsecaju na prvobitnu, da na bitnu domovinu nasu?
Na prvi glas, na prvu rec, na prvu pesmu?... Samobitnu Bozansku rec, i da je od nje, i kroz nju postao sav svet kao njen odjek"...

-VLADIKA NIKOLAJ VELIMIROVIC-

Nekada...

Nekada bih pisala, ali bez reci,
nekada bih volela, ali bez srca,
ljubila bez usana mojih.
Nekada bih plakala, ali bez suza,
jecala bez bola,
nekada bih mastala, gledajuci
prazan odraz u ogledalu istine.
Nekada bih grlila, grlila bez dodira svog,
nekada bih vikala, vikala bez glasa,
gledala zatvorenih ociju.
Nekada bih hodala na pucini mora, hodala bez koraka.
Nekada bih opet tebi, TEBI, ali nisam jaka.

"Iskreno Ja"

Pesma

Pesma

Ne, ne pisem je tebi,
ali ovaj stih neka bude tvoj,
da istinu ti kazem ja necu moci,
i sve ce se samo kasti u pesmi toj.

Pesma koju ti pisem
nekakvim rukopisom ni nalik na mom,
govori o dusi, o ptici i
slavuja poj.

Poje i peva, vence zelja plete
rimama i usput suzama,
ma kakav god venac...
neka bude venac srece.

A tesko je sreca pronaci pesmu i
pesma srecu,
jer lezi u dusi zakopana,
a ja to izdrzati ne mogu i necu.

Pesmu ti pisem
jer voleti znam, al sada ne mogu...
jer i ptice lete i pesme se brisu,
i tek ponekad pronadjes stih nalik mom.

I istom jacinom sve one bole,
pesme zare, pesme more,
jel se i ja pesmom zovem u istini toj???
...da trnutak zgrabim kao vecnost i
pesmi dam dom, a da dusi spokoj podari jojBog.

Da pisem ti pesmu ja vise ne mogu i
kada sedim obara me snogu, i
svaki tren tone u noc,
koja se blizi ljubeci zivot moj,
pesma i noc, slavuja poj,
smeh i suza, greh i tuga u pesmi je toj.

I poslednji stih
neka se imenom tvojim zove

preskacem red u pesmi toj,
ma neka sve ponese slavuja poj.

"Iskreno Ja"

Moj decace

Moj decace...
jaca sam od tvojih muskih ruku
ali jos koliko...?
Otkucaji srca bolno tuku, i
stotinak misli samo za tren,
moj decace...
samnom budi, nemoj biti njen.

Zalost je moja od njene jaca, i
greh je moj tezi,
spasi me ti dok vristi sreca,
dok krv u telu vri.

Da bacims se dole na beton jako,
to greh je i veci od mog,
snazno te zelim i sopstvenim telom
izlozbu pravim,
a tuga je sve to bez dodira tvog.

Pogled uzaluda, decace moj...
da krenes ti zamnom ili ja stobom,
stiticicu sama tamo gde moram i
reci svu istinu pred milim Bogom.

"Iskreno Ja"

LJubav

LJUBAV

Zbog tebe, u rascvetanim vrtovima čeznem za
mirisima proleća.
Zaboravio sam tvoje lice, ne sjećam se vise tvojih ruku;
kako su se tvoje usne našle na mojima?
Zbog tebe, volim bele uspavane kipove po parkovima;
bele kipove bez glasa i bez vida.
Zaboravio sam tvoj glas, tvoj srecan smeh; zaboravio sam
tvoje oči.
Poput cveta sa svojim mirisom, ja u sebi nosim maglovito sećanje na
tebe. Živim sa boli poput rane; dotakneš li me samo, smrtno
ćeš me povrediti.
Tvoja milovanja me obavijaju, poput bršljana na setnim zidovima.
Zaboravio sam tvoju ljubav, još uvek ištem odraz tvog lika u svakom
oknu.
Zbog tebe, teški mirisi leta nanose mi bol; zbog
tebe, opet tražim oko sebe proročanske znakove nenadanih želja: padajuće
zvezde, komete.

Pablo Neruda

Istina

"Da ovaj svet nije kuća prolaznosti, iskušenja i žalosti, a raj kuća nagrađivanja i sigurnosti od svih zala, rekli bismo da je sjedinjenje s ljubljenim bićem ničim nepomućena vedrina, nesmetana radost bez ikakve tuge, savršeno ispunjenje želja i potpuno ostvarenje nada."

• "Istinska ljubav obuzima cijelu dušu, a prestaje istom sa smrću."

• "Ljubav je slatka stvar i poželjna bolest, pa ko je slobodan od nje, ne voli takvo zdravlje, a ko opet boluje od nje ne žudi za ozdravljenjem."

• "Ljubav može shvatiti samo onaj ko je sam iskusi."

Hajdemo

.."Hajdemo hodati životom.. Kao u onim starim crno bielim filmovima.. Ja ću te uhvatiti za ruku i biti ću sva u bojama.. Hajdemo hodati i za sobom ostavljati tragove.. U bojama..
Sagni se i uberi mi zumbul.. Volim zumbule.. I ja znam kad ga dotakneš da ćeš ga obojiti.. Da će ružičasti postati..
Ja ću se sagnuti i dotaknuti travu.. I odjednom ćemo hodati po zelenim poljanama..
Hajdemo obojati život..
Ne želim se okrenuti jedan dan unazad.. I vidjeti samo crno bijeli film.. I usnulu devojku na sivoj travi.. Sa sivim očima.. Uplakanu.. Sa bielim suzama..
Ne želim crno bieli film.. Hajdemo obojati ga..
Ja znakove ću čitati do zadnjeg uzdaha.. Obećavam"

Verujem

…"Verujem u trenutke..
…Koji promene sve..
..U kojima je moguće sve…
…U kojima znamo da kamenje nismo…
…I da je sve tu stvoreno samo.. Radi nas..
..Radi tih… Trenutaka"…

Cetiri bezimene

PRVA BEZIMENA
"Gazeći travu na stazi začuh":Poznaješ li me? "

Osvrnuh se, pogledah i rekoh:" Ne mogu vezati ni jedno ime za tvoje lice."

Ona odgovori: " Ja sam prva velika ljubav tvoje mladosti."

Njene oči su blistale kao rosno jutro.

Za-utah trenitak, a zatim zapitah: " jesi li iscrpla sav teret suza?"

Osmehnu se i ne odgovori.

Razumedoh da je njen plač imao vremena

da nauči govor osmeha.

Nekada prošapta ona: "Govorio si da ćeš uvek voleti svoju tugu."

Zbunjen rekoh:" Istina je, ali prošle su godine, i došao je zaborav."

Uzimajući njenu ruku u svoju, dodadoh:"I ti si se promenila, nekadašnji bol postao je vedrina."

To je samo dete gospodaru.

Ono trči oko tvog dvora, zaboravlja se, pokušava da i od tebe napravi igračku.

Ne pazi na neuređenu kosu ni na nemarnu odeću koju vuče po prašini.

Zaspi i ne odgovori ti kad joj govoriš -

cvet koji joj daješ ujutru, iz njenih ruku pada u prašinu.

Kad se podigne oluja i kad se nebo smrači,

ona više ne spava, ostavljajući lutke rasturene po tlu, ona se priljubljuje

tebi, iz straha.

Boji se da ti dobro ne služi.

Ali ti posmatraš njenu igru smešeći se.

Ti je poznaješ.

Dete koje sedi u prašini tvoja je žena;

njene igre će se smiriti,

postaće ozbiljnije,

pretvoriće se u ljubav…

DRUGA BEZIMENA

Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.

Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.

Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.

Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…

nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.

Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.

Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…

nikada ne uzimaš što bi trebalo.

TREĆA BEZIMENA

Zavrsicu pesmu svoju, ako ti je tako volja.

Ako srce tvoje ispunjuju nemirom, ukloniću oči svoje sa tvoga lica.

Ako te ne putu prestravljujem, skrenuću i udariću drugim putem.

Ako te zbunjujem dok pleteš cvetne vence, izbegavaću tvoj usamljeni vrt.

Ako je voda ćudljiva i divlja, neću poterati svoj čun pored obale tvoje.

ČETVRTA BEZIMENA

Volim te, dragane, oprosti mi ljubav moju.

Uhvaćena sam kao ptica koja je zalutala.

Otkako se potreslo, srce moje izgubilo je svoj veo i ogolelo.

Pokrij ga svojim sažaljenjem, dragane, i oprosti mi moju ljubav.

Ako me ne možeš voleti, dragane, oprosti mi bol moj.

Ne gledaj me prezrivo iz daljine.

Povući ću se u svoj kut i sedeti u mraku.

Obema rukama pokriću svoju golu sramotu.

Odvrati svoje lice od mene, dragane, i oprosti mi bol moj.

Ako me volis, dragane, oprosti mi moju radost.

Ako moje srce ponese bujica sreće, ne smej se mom opasnom zanosu.

Ako sedim na svome prestolu i vladam nad tobom tiranijom ljubavi svoje,

ako ti kao boginja poklonim svoju milost,

podnesi oholost moju, dragane, i oprosti mi moju radost".

Tagore

sjaj u travi

..sada,
kada ništa na svetu ne može vratiti dane prohujalog leta naš sjaj u travi i blještavost sveta,
ne treba tugovati,
već tražiti snage u onom što je ostalo i s tim živeti...
zaboravimo,
ne radi nas,
ne radi zaborava zaboravimo da smo se voleli, da smo se svadjali i da smo bili krivi... ..požurimo,
s danima i danima sto će doći požurimo sa shvatanjima,
sa svim što me odvaja od tebe...
jednom,
ćeš se vratiti i ubrati cvetove koje smo zajedno mirisali,
gazili ali,
tvoje ruke bice prekratke,
a noge premorene da se vratiš...
bice kasno ...
možda ćemo se naći jedanput na malom vrhu života i neizrečene tajne hteti jedno drugome da kažemo,
al' proći ćemo jedno kraj drugog kao stranci jedan skrenuti pogled bit će sve što ćemo jedno drugome moći dati...
zaboravit ću oči i neću promatrati zvezde koje me na tebe neobično podsjećaju.. .
ne boj se,
jednom ćes se zaljubiti al' ljubit ćes zato što će te nešto na toj ženi podsjećati na mene.. ..ne otkrivaj svoje srce ljudima jer u njima vlada kob i egoizam život je borba - nastoj pobediti ali ako izgubiš-ne smeš tugovati cilj života je ljubav-a ona traži žrtve ...
bio si moje veliko proleće uspomena koja će dugo živeti u budućnosti koje ću se sećati...
osećat ću tugu jer sam tebe volela bi će to ironija tuge.. .
nestace sjaja u travi nestace veličanstvenosti sveta ostace samo bleda slika onoga što je prošlo...

William Wordsworth (1770-1850)

Tama

Ja ne znam kud ovo idu dani moji,

ni kuda vode ove noći moje.
Ne znam.
Ni otkud magla ružna
na sve što se čekalo,
ni otkud nemar jadni
na sve što se radilo,
ni zaborav otkuda,
žalosni na sve što se ljubilo.
Magla.
Ko će da mi kaže noćas, šta meni znače
lica i stvari i spomeni minulih dana?
I kuda idu ovi dani moji
I zašto bije tamno srce moje?
Kuda? Zašto?

Ivo Andrić (1892-1975)

Posle ljubavi

Posle ljubavi

ostaju telefonski brojevi koji blede

Posle ljubavi
ostaju čase sa ugraviranim monogramima
ukradene po boljim hotelima

Posle ljubavi
ostaje običaj da se belo vino naiva u dve čaše
i da crte budu na istoj visini
Posle ljubavi
ostaje sto u kavani i začuđen pogled konobara
što nas vidi sa drugima

Posle ljubavi
ostaje na usnama metalni okus promašenosti
i adrese pozajmljenih soba od 4 do 6

Posle ljubavi
ostaje rečenica – dobro izgledaš ništa se nisi promenila,
javi se ponekad
imaš još moj broj

Posle ljubavi
ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali
posle ljubavi,
ostaju melodije sa radija koje lagano izlaze iz mode,
ostaju tajni znaci,
ljubavne šifre,
ostaje tvoja strana postelje
i strah da će neko iznenada doći,
spuštena slušalica kada se javi nečiji tuđi glas,
hiljadu i jedna laž.

Posle ljubavi
ostaje rečenica: „Ja ću prva u kupatilo"
i odgovor: „Zar nećemo zajedno?"
„Ovaj put ne"

Poslije ljubavi
ostaju saučesnici,
čuvari tajne koja nije više tajna,
ostaje laka uznemirenost kada u prolazu udahnemo
poznati parfem na nepoznatoj ženi.

Posle ljubavi
ostaju nepotpisane razglednice Venecije i Amsterdama,
prepune pepeljare,
prazno srce,
navika da se pale dve cigarete istovremeno,
fotografije snimljene u prolazu,
zagubljene ukosnice,
taksisti koji nas nisu voleli
i cvjećarke koje jesu.

Posle ljubavi
ostaje povređena sujeta.

Posle ljubavi
ostaju drugi ljudi i druge žene.

Posle ljubavi
ne ostaje ništa . . .

Arsen Dedić (1938)

Na ruzicastom papiru

"I sad te gledam ,

pomalo si tudja , a opet , posve moja

i gledam gdje se prsti tvoje ruke naglo

pretapaju u moje

i kako tvoje noge idu kao moje

i tvoje lice

i tvoje

moje bore

i tvoje zjenice

i sve sto ikad kazes

i kako zapravo , tek sad se zna

i gdje se znak jednakosti uspostavlja uz ono sto

je bilo tudje

i kako se pripadanje povecava

cim ono sto drugi zovu ljubav , biva manje

a treba ici

dugo

skupa ici

bices mi tu , i ja cu biti tu

i necemo se znati

sve dok nam jedne noci , nasa lica

obraz uz obraz tiho naslonjena

ne kazu nesto sto kao glazba mami

vec tri put umrli , mi smo tri put jachi

i tvoja ruka zraci u mojoj shaci

i nema vise pitanja

a sto to znaci ?

necemo vise znati

ni mi sami"

Romantika

Romantika je:

-Lepo bez ograničenja
-Čežnja da ljubav večno postaje
i nikada ne prestaje

-Banalnom dati uzvišen smisao
-Uobičajenom tajanstven izgled

-Poznato prekriti velom nepoznatog
-Konačnom dati privid beskonačnog

-Sanjati na javi

Ako

"Ako"

Ako možeš ostati miran kad na tvom putu
Svi izgube glavu i prstom pokazuju na tebe,
Ako sačuvaš poverenje kad svi ostali sumnjaju, Ali ako im ne zameriš što nemaju poverenja;
Ako ti čekanje ne predstavlja mnogo muke;
Ako ne lažeš kad čujes laži, Ili ako ne mrziš kad tebe mrze;
Ako se ne praviš suviše dobar, niti govoriš suviše mudro;
Ako snivaš ali ti snovi nisu sve;
Ako misliš ali ti misli uvek ostaju čiste;
Ako znaš da primiš pobedu i poraz,
Da primiš jednako i jedno i drugo;
Ako možeš podneti da tvoju istinu
Varalice iskrivljuju da bi lakše prevarili budale;
Ako vidiš kako u komadiće razbijaju tvoj cilj
I ako se sagneš da podigneš i pokupiš ostatke. Ako možeš sakupiti sva tvoja dobra
I staviti ih na kocku, sve odjednom,
Ako si spreman da ponovo kreneš, kao na početku,
Ne prošaptavši ni reči, izgubivši sve uz osmeh; Ako prisiliš svoje srce, svoje živce, svoje mišiće Da služe tvojim ciljevima i kad su malaksali,
I ako ustraješ kada sve zaostane,
Izuzev volje koja naređuje:
"Drži se dobro!"
Ako se usred gomile ne ponosiš,
I ne smatraš se herojem, ako se družiš sa kraljevima;
Ako te ni prijatelj ni neprijatelj ne mogu pokvariti;
Ako svaki čovek za tebe nešto znači, ali ni jedan suviše;
Ako umeš dobro ispuniti svaku minutu svog života,
I svakog trenutka ideš pravim putem;
Tvoja će biti zemlja i sve njeno blago,
Jer, BIĆEŠ ČOVEK, SINE MOJ!

Rudyard

Kada bi...

Kad bi covek,,,
Kad bi covek mogao reci ono sto voli,
kad bi covek mogao uzdici svoju ljubav do neba,
kao sto je oblak uzdignut u svetlosti;
kad bi poput zidova sto se ruse
da bi bila pozdravljena istina uzdignuta u sredistu,
kad bi covek mogao razoriti svoje telo,
ostavljajuci samo istinu svoje ljubavi,
istinu samoga sebe,
koje se ne zove slava, sreca ili ambicija,
nego ljubav ili zelja,
ja bih konacno bio onaj, kako sam se zamisljao,
onaj sto svojim jezikom, svojim ocima i rukama
objavljuje pred ljudima nepoznatu istinu,
istinu svoje istinske ljubavi.

Ne poznajem slobodu, osim slobode
da budem zarobljen u nekome,
cije ime ne mogu cuti bez uzbudenja,
zbog koga zaboravljam sebe u tom jadnom postojanju,
za koga sam danju i nocu ono sto zeli,
a moj duh i telo plove u njegovu duhu i telu,
kao izgubljeno drvlje sto ga more dize ili topi,
slobodno, sa slobodom ljubavi,
jedinom slobodom koja me ushicuje,
jedinom slobodom za koju umirem.

Ti opravdavas moje postojanje,
Da te ne poznam ne bih ziveo,
da umirem neznajući te, ne bih umro, jer nisam ziveo.
L. Cernuda

S tobom bez tebe

"Želja je želja iz srca slabost

Nošena snagom bujice strasti
Otkrila moju bestidnu nagost
Ponos mora na kolena pasti.

I opet prizor pred budnim okom
Kakav se nađe s prolećem ranim
Sta li to huči mojim krvotokom
Kako da tebe od sebe branim?!

Nije da ne znaš šta me to lomi
Kako taj bestid sobom da svladam
Mozda je bolje neka me zgromi
ta culna drskost u koju padam

Da li da molim - oprosti zato
Sto dobov srca postaje jači
Meni uzeto a tebi dato
Oko mi setno a tvoje zrači.

Kao na recept dala mi dozu
Ćuteći kažeš toliko treba
Nevidljiv dodir niz tebe sroza
A napon silan ko zrak sa neba.

Ne znam a slutim da nemam pravo
Da ljubim dušom ženu kraj sebe
Jedino mogu reći ti zdravo
I vazda biti s tobom bez tebe"...


Branko Tomic

Prorokov vrt

Prorok

Kad vas ljubav pozove, podjite za njom,
Premda su staze njene tegobne i strme.
A kad vas krila njena obgrle, prepustite joj se,
Premda vas mac, skriven medju perima njenim,
moze povrediti...
A kad vam progovori, vjerujte joj,
Premda vam glas njen moze unistiti snove,
ko sto severac opustosi vrt...
Jer bas kao sto vas krunise, ljubav ce vas i razapeti.
Isto kao sto vas podstice da rastete,
isto tako ce vas i okresati...
Kao sto se uspinje do visina vasih i miluje
vam grancice najtananije sto trepere na suncu,
Tako ce se spustiti i do vaseg korena i protresti ga
u njegovom prijanjanju za zemlju.
Poput snoplja psenicnog, sakupice vas u narucje svoje...
Omlatice vas, da bi vas ogolila...
Prosijace vas da bi vas otrebila od kukolja...
Samlece vas do beline.
Umesice vas dok nepostanete gipki;
A onda ce vas izloziti svojoj svetoj vatri,
tako da postanete sveti hleb za svetu Bozju svetkovinu.

Sve ce vam to ljubav uciniti, ne biste li spoznali tajne svoga srca
i u spoznaji toj postali deo srca zivota.
Budete li, pak, u strahu svome trazili samo ljubavni mir i zadovoljstvo,
Bolje vam je onda da pokrijete golotinju svoju, i odete sa gumna ljubavi,
U svet koji nepoznaje godisnja doba, gde cete se smejati,
al ne punocom smeha svog i plakati, al ne do poslednje suze svoje.

Ljubav ne daje nista osim sebe i nista ne uzima, osim sebe...
Ljubav ne poseduje, niti dopusta da je poseduju;
Jer, ljubav je dovoljna ljubavi.

Kad volite ne treba da kazete: Bog mi je u srcu, vec
ja sam u srcu Bozijem.
I nemojte misliti da mozete usmeriti puteve ljubavi, jer ljubav,
ako joj se ucinite vrednima, usmerice vase puteve.

Ljubav nema drugih zelja nego da se ispuni. Ali ako volite, a morate jos i da zelite,
neka vam ovo budu zelje; da se istopite i budete kao potok razigrani sto
peva svoj milozvuk noci. Da spoznate bol prevelike neznosti.
Da vas rani sopstveno poimanje ljubavi; I da krvarite drage volje i radosno.
Da se probudite u praskozorje srcem krilatim i uputite zahvalnicu za jos jedan dan
ljubavi; Da otpocnete u poslepodnevnom casu i razmisljate o ljubavnom zanosu;
Da se s veceri vratite kuci sa zahvalnoscu, A potom da usnite s molitvom
za voljenog u srcu i pesmom slavljenickom na usnama...

Halil Gibran (1883-1931)

Citati 1

"...Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli.
I ne znam od kog bola on je ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu..." Takva je nasa dusa.
Ispunjena uspomenama koje nas rastuze,nasmeju,zabole. Ponekad namerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi.Pa se naprezemo da cujemo onaj letni povetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se,drzeci svoju prvu ljubav za ruke,skrivali od radoznalih pogleda. Ali...umesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vrieme i mnoge vode protekle....nema vise ni parnjaca ni zvizduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca.Niti iscekivanja postara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put procitamo rieci koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostajes mi".Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine... Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobeci ne moze.Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav,mi nebi posli njime.Vec se uvek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena.I uronimo u te talase koji nas miluju,nose,vuku u dubine....I plovimo,plovimo ka onim nekim dalekim,nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena.A kad se pogledamo u ogledalo...vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi...blistavih...slanih..." *Desanka Maksimovic* Kad bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo marioneta,
i podario mi komadic zivota,
moguce je da ne bih kazao sve sto mislim,
ali nesumnjivo bih mislio sve sto kazem.
Stvari bih cenio, ne po onome sto vrede, vec po onome sto znace.
Spavao bih manje, sanjao vise,
shvatio sam da da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset sekundi svetlosti.
Hodao bih kad drugi zastanu,
budio se dok ostali spavaju.
Slusao bih kada drugi govore, i kako bih uzivao u sladoledu od cokolade.
Kada bi mi Bog podario komadic zivota, oblacio bih se jednostavno, izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.
Boze moj, kada bih imao srce ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao da izgreje sunce.
Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja.
Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol njihovih bodlji i strastveni poljubac njihovih latica...
Boze moj, kada bih imao jedan komadic zivota...
Ne bih pustio da prodje ni jedan dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete.
Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu, vec sa zaboravom.
Toliko sam stvari naucio od vas ljudi...Naucio sam da citav svet zeli da zivi na vrhu planine. a da ne zna da je istinska sreca u nacinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom sakom, po prvi put prst svog oca, da ga je uhvatio zauvek.
Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu ppomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu nazalost poceti da umirem...
*Gabrijel Garsija Markez*